Pozdrav svima!
Za početak, izvinula bih se što sam napravila ovoliki razmak između ovog i prethodnog posta na blogu, inspiracija je uvek tu, ali je vremena jako malo, nažalost.
Sada bih se vratila na naziv ovog bloga, pomalo smešan, ali istinit. Problem sitnog novca u malim radnjama.
Često mi se dešava da ljudi uopšte ne razmišljaju koliko je trgovcima, pogotovo u malim radnjama, teško da rade sa velikim novčanicama (od 2000, a o 5000 da ne pričam), i tako za majicu koja košta simboličnih 100 dinara izvadi novčanicu od 2000 da bi platio. Nemojte pogrešno da me razumete, razumem da je i to novac, ali i kasirke u velikim lancima kao što su Maxi ili Tempo počnu da prevrću očima kada ih vide, a šta mislite kako se osećamo mi, kojima u tom momentu ispraznite kasu i sledećih pola sata ne možemo da radimo dok ne nađemo način taj novac da usitnimo.
U radnjama uvek postoji tzv depozit, koji se upravo drži zbog vraćanja kusura, ali Vas iskreno molim, kada i neplanirano krenete u shopping, a još više Vas molim da kada planirano krenete, prethodno rasitnite svoj novac u velikom trgovinskom lancu, možda će vas kasirka mrko pogledati, ali je njihova kasa svakako punija od naših.
Opet, to ne znači da ako niste rasitnili novac nikako ne ulazite u radnje,i da je naša obaveza da sitan novac uvek imamo kod sebe, ali Vas molim u svoje ime, i ime svih vlasnika i radnika u malim trgovinskim objektima, da se ipak zapitate, ako je prosečna cena naše odece 500 dinara, koliko je nama teško da prikupimo sav sitan novac koji koristimo posle za vraćanje kusura, a Vi mislite da je baš naša radnja pravo mesto da Vi usitnite svoj novac.
Hvala Vam na vremenu provedenom čitajući ovaj post, i nadam se da sam barem neke od vas podstakla na razmišljanje o novcu.
Do sledećeg čitanja, vidimo se u Čiviluku!
